Posted by Hodam praznom ulicom,
u zimskoj hladnoj noći,
u misli mi dođe čovjek,
siromah kog danas sam vidio
kako kopa po kanti za smeće
i pripravlja sebi karton na klupi.
Nešto duboko u meni se budi,
to nešto mi ne da mira,
moje biće se iz dna duše buni,
zašto, zašto smo takvi!
Zašto se ne brinemo za bližnjeg,
zašto ljudi umiru sami,
čemu sve naše znanje,
čemu sve kada brat moj pati.
I stojim na uglu i pitam se
ta što učiniti sada,
da zaboravim, ne mogu,
da se okrenem i pobjegnem,
ne smijem,
pitanja naviru sama.
I tada kao da grane mi sunce,
iako noć bila je tamna,
u misli dođu mi riječi:
ljubi bližnjega svoga,
kao sebe sama
i ne bojah se više ničeg,
znao sam, ta ljubiti moram!
Trčeći krenuo ga naći,
bio je na onoj istoj klupi,
ta dođi sa mnom,
u kući mojoj toplo je
imam i obrok,
sutra ćemo naći ti smještaj.
Iz očiju naviru suze,
u duši radost i mir,
bilo je prekrasno večer,
kad naučio sam ljubiti.
fra Nikola Dominis
Foto: Giotto, San Francesco dona il mantello a un povero, gliscritti.it