Posted by Nekad i sad
Ja prošla sam stazom besmisla.
Smrt je bila pratnja moja.
Dahom me hladnim ogrnula.
Apokalipsu sam doživjela.
Pustoš, samoću, tamu udisala.
Bez Boga, to je očaj.
A ja bez Boga sam bila.
Sad mogu prijetiti oluje
Odasvud krici gotovo je, kraj je,
loše je, mrak je, propadamo.
Sve to ništa nije.
Pa i da se planine na nas okome
I da nas na dno mora strovale
Da nas zlikovci zatoče,
da nam sve oduzmu
Ja radosna sam.
Bog je sa mnom.
I dobro je.
(Vesela Dujmić)
Foto: www.pexels.com/