Fra Filip Grabovac: Od naravi i ćudi arvacke

BogoslovPosted by

 

Da b’ Rvati skladni bili,

ne b’ ovako žalost pili:

reko, da bi sklad imali,

svim bi svitom ti vladali.

 

Na oružju junak vrli,

svaki kralj ji zato grli

i na službi svojoj drže,

pak s’ među se oni prže.

 

Kad kralj oće da kog srve,

tad Rvate meće prve,

a dobitak kad se dili,

tad pitaju: »Gdi ste bili?«

 

Vino nose, vodu piju,

zašto krvcu prolivaju?

To goleme jesu stvari,

al na njima jest grih stari.

 

Gdi postanu godi rati,

svaki kralj ji zove brati,

a kada se oni smire,

nikakve su, vele, vire.

 

Ne miluje, neg već kara,

žive peče, mrtve para.

Nevolja je tugu zvala,

rđa bo je vrilo zala.

 

Napala je na nje rđa,

stvar ne more biti grđa.

Među se se biju, kolju

i u kući i napolju.

 

Što u glavi godi vrže,

to mu nitko ne iztrže.

Na oružje, veslo jaki,

drugi narod ne bi taki.

 

Priuzeše zemlje, grade,

jedno drugo sada krade.

Dobra, koja prija biše,

sad se u zlo prominiše.

 

Da bi reka tebi paka,

sad nji dila sva s’ opaka.

Ne poznaju roditelja

nit imaju prijatelja.

 

Svako oće mudro da je,

podbuduje vižle, laje.

Svako znade odgovore,

ide sa zla sve na gore.

 

Stara ljubav nije bila,

da j’ rvacku nadodila;

milosrđa i ljubavi

sve s’ okrenu u grubavi.

 

Sluša ženu, a ne brata,

što mu laje iza vrata.

Stoji kao i sirota,

rugo svita i sramota:

 

ne imade on pameti,

nego samo znade kleti.

Jednom lipo kako cvaju,

sada kano psine laju.

 

Ako to Bog ne providi,

evo gore sve to slidi.

Žalosni su kako slipi,

ti pomozi, Bože lipi!

 

fra Filip Grabovac

(U Veneciji 1746.)